Citulja- Ko je koga ubio u Beogradu

angel_28
Blog pregledan 10882 puta.
Ukupno 1 korisnik je dodao blog u omiljene.

Glasaj (22 glasova):

• 1
• 2
• 3
• 4
• 5

Dodaj Odgovori blogom

Ko je koga ubio u Beogradu

Deca solitera, u zemlji betona i jednostavnih sprava za igranje u malim zelenim oazama, koje su se gubile u zabetoniranim mislima sivila i jednoumlja nisu htela da čekaju. Nisu baš bili sigurni šta zaista hoće? Jedino nisu hteli u fabriku, na gotovo danonoćni rad poput njihovih očeva.
Mnogi, kojih danas nema meĂ°u živima, svoje prve korake na ulici započeli su kroz sport i to kroz boks kao jedini tada aktuelni borilački sport koji im je omogućavao pražnjenje i akumulaciju dodatne snage i veštine – za neko drugo vreme. Rukavice na ruke tada su po prvi put stavili Ljuba Zemunac, Darko Ašanin, Æenta, Ĺ˝orž Stanković, Andrija Lakonić i mnogi drugi.
Sport ih je naučio viteštvu i spremnosti da pomognu svakome. To će se posebno pokazati kasnije, kada su tobožnji drugovi i prijatelji jedan drugog prodavali i ubijali za šaku para.
Naravno, u centru tih priča je bio Ljubomir Magaš, alijas Ljuba Zemunac, momak neverovatnih fizičkih predispozicija, istančanog osećaja za druženje i iskrene prijatelje. Imao je, kažu, srce lava, i za njega, za sve vreme života, nije bilo ni jedne jedine situacije u kojoj bi on uzmakao ili na bilo koji način na cedilu ostavio prijatelja. I on je bio više nego hrabar bokser, vešt, mladić koji je mogao da napravi sjajnu boksersku karijeru, ali ga je život odveo na druge koloseke sa kojih se nikako nije mogao vratiti nazad.
MeĂ°u ljudima koji su se družili s njim i boksovali, važila je jedna anegdota iz boksa. Kad god se na treningu pojavi neki novajlija, onda trener, ako hoće da uvali kosku doĂ°ošu, on ga ubaci da sparinguje sa Ljubom. ŠLjuba je udarao kao iz topa, tako da je bilo strašno s njim sparingovati i svi su ga uglavnom izbegavali i niko nije rado prihvatao da s njim trenira u ringu.
– I nije bilo zlonamernosti ili nekih pakosti – priseća se tih vremena veliki Ljubin prijatelj koga mnogi poznaju po nadimku Lisac. – Ja sam se sa Ljubom mnogo družio i bili smo na neki način kao braća i zato mi je mnogo smetalo kasnije kada se o njemu, posle njegove smrti mnogo toga ružnog pisalo, pravio se od njega neki kriminalac, a to on uopšte nije bio. Vrlo emotivan, uvek je bio spreman svakome da izaĂ°e u susret i da pomogne. Koliko se samo puta desilo da na zakazanu tuču nekog svog prijatelja izaĂ°e. Nije ni od koga prezao i, verovali ili ne, bio je toliko ludo hrabar da je smeo i desetorici da izaĂ°e na megdan. Sećam se jednom prilikom, jedan izuzetno jak momak, jedan od mnogobrojne braće Tadija hoće da se bije sa Æentom. ŠLjuba njemu kaže: "Ne, sa mnom ćeš da se biješ!" I poče tuča. Ljuba jak kao zver, ali ni ovaj ništa slabiji. Naravno, Ljuba njega pobedi, i kad je momak pao na zemlju, Ljuba zastane, jer nikada nije želeo da tuče nekoga ko je bio na zemlji. Okrenuo mu je bio leĂ°a i krenuo ka meni. Nije primetio kako se poraženi podigao sa zemlje i ni sam ne znam kako mu se stvorio nož u ruci! Hitro ga je potegao i zabio u Ljubina leĂ°a pravo u bubreg, a zatim su se svi odjednom dali u beg. Nije bilo vremena ni mogućnosti da jurimo za njima već sam odmah ranjenom drugu priskočio u pomoć! Ljuba je bio krajnje jednostavan čovek i smetaju mi sve te priče kao o nekom kriminalcu koji je napravio mnogo para. Pa, on nikada nije imao ni prebijene pare u džepu. E, koliko smo puta gladovali, nismo u džepu imali ni za sok, a kamoli nešto drugo. Posle je otišao u Nemačku jer nije imao drugog izbora, jer su ga jurili za neko silovanje u Crnoj Gori, a ja smatram da je to sve bilo namešteno i da su mu se ribe same nabacivale. Šonda su lansirane priče kako je voleo da siluje žene? Posle toga se u Frankfurtu desilo šta se desilo, ali pouzdano znam da se i tada pisalo naširoko kako je ubijen kralj podzemlja, kako je ubijen neki evropski kriminalac, prebogat, a ja znam da je iza njega ostao jedan polovan "mercedes 190" nekoliko kožnih jakni i samo sedam hiljada maraka u kešu! Ali, nekome je smetao, jer on je u inostranstvu izgradio oreol zaštitnika svih naših ljudi, nije voleo Ĺ iptare, ni ustaše i sa njima se nemilosrdno obračunavao! Imao je neki sukob i sa Goranom Vukovićem, koga uopšte nije smatrao za nekog doraslog sebi! I toga dana, kada je izlazio sa ženom, Nemicom iz suda u Frankfurtu, primetio je preko ulice Gorana Vukovića. Samo što nisu seli u kola i krenuli. Ĺ˝eni je rekao: "Sačekaj da vidim šta oće ova pička?. Ona je u njenoj tašni držala pištolj! Okrenuo se i pošao njemu u susret govoreći "Ĺ ta `oćeš pičko? Išao mu je u susret, iako je video da on u ruci ima pištolj! Takav je bio... Samo je još uspeo da progovori: "Vidi, ubi me ova pička." Pao je na ivicu trotoara. Tako je poginuo Ljuba i to su bile njegove poslednje reči pre nego što je izdahnuo. Sve ostalo su izmišljotine i proizvoljne priče.

Prvi beogradski Dač Ĺ ulc je morao da umre

U Beogradu u to vreme jedan mladić je posebno privlačio pažnju i, na neki način, izazivao je strah baš svuda gde se pojavljivao. Većini je bilo mnogo bolje da ga se klone i da ga ne viĂ°aju, nego što su imali potrebu i želju za susrete sa njim. Naravno, radilo se o Ranku Rubežiću, momku koga su kasnije, bez imalo preterivanja, proglasili našim Dač Ĺ ulcom! Ranko Rubežić je odrastao na Lekinom brdu, delu Beograda gde je, u to vreme, već bilo poznato ime Ă�orĂ°a Božovića Giške, mladića koji je imao harizmu voĂ°e i čije je ime obeležilo jedan period života na beogradskom asfaltu početkom devedesetih godina. Oni su se poznavali iz detinjstva, još iz školskih dana, tako da se vremenom raĂ°alo jedno, po mnogim ocenama, čvrsto i neraskidivo prijateljstvo. Ali, u nekim kasnijim godinama to prijateljstvo je pucalo da bi kulminiralo i jednim meĂ°usobnim obračunom u kome je Ranko jedva izvukao živu glavu, ali je istoga trena stekao samo jednu jedinu opsesiju u životu, a to je kako i na koji način da ubije Gišku!
Giška je govorio:
– Bilo je samo pitanje on ili ja, jer tu zaista nije bilo povratka ni za jednog, ni druženja, ni prijateljstva! Ali, život je učinio svoje, pa je on izgubio glavu, a verujem da je neprestano imao na umu samo kako da mene ubije!
Giška nikada nije hteo da priča kako su se, i zbog čega, zakrvila do tada dva velika prijatelja. Slučajno su se sreli u noćnom klubu "Nana" na Senjaku, inače u to vreme omiljenom svratištu mnogih poznatih beogradskih momaka.
– Tako ti, hoćeš mene da ubiješ, pobratima i prijatelja – počeo je svoj diplomatski govor Giška.
Ranko je stajao naspram njega, a za pojasom mu je bio pištolj.
– Sram te bilo, hoćeš da me ubiješ, a da li se sećaš koliko si samo puta jeo kod mene, koliko ti je puta moja majka spremala ručak – nastavio je u istom ritmu Giška.
Ranko više nije izdržao, već je rukama zgrabio za kragnu ljudinu kakav je bio Giška. Ovaj, ne časeći ni časa, svom snagom se odupro čeličnom zagrljaju, zgrabio njegov pištolj i počeo snažno da gura cev u Rankov stomak. Koji tren kasnije, začio se pucanj...
Zrno se poput groma iz blizine zarilo u Rankovo telo. Ranko se stropoštao na šine iznad "Nane". Giška se ni trenutka dalje nije razmišljao niti osvrtao. Ostavio ga je ranjenog, računajući da će nailazeći voz u toku noći dokusuriti pogoĂ°enog Ranka, tako da se nikada zaista neće utvrditi šta je prethodilo toj železničkoj nesreći...
Iako teško ranjen, Ranko se ipak nekako iskobeljao sa šina, čime je spasao svoj život, čime se samo još više produbio ionako smrtni jaz izmeĂ°u njega i Giške. U gradu kakav je bio Beograd – za njih dvojicu živih – jednostavno nije bilo mesta.
Ranko preko nekih svojih prijatelja iz Nemačke je doznao da je Debeli pao u ovoj zemlji i da se nalazi u jednom zatvoru u blizini Minhena. I može se zamisliti šta se tada dešavalo u njegovoj glavi! Navalio je na svoje prijatelje da, po svaku cenu, ako treba i ilegalno, odu u Nemačku da bi oteli Gišku iz zatvora – kako bi ga on lično ubio!?
Jedan od učesnika u toj suludoj akciji je posle pričao:
– Nisam imao kud, nego sam ja lično morao da ga vozim u Nemačku. Naravno, u ovu zemlju smo ušli na falš šare, jer drugog načina nije bilo. I doĂ°emo mi do zidina tog zatvora nedaleko od Minhena. Sedimo u kolima, a Ranko satima gleda u zidine i razmišlja kako da u njega uĂ°e i otme Gišku. Ali – ne da bi ga oslobodio – nego da bi ga svojeručno ubio. Tako, netremice zuri kroz šoferšajbnu, a lagano mu niz lice curi znoj!
Kako je vreme prolazilo, Ranko je postajao sve okrutniji i opasniji, kako za ljude u sredini u kojoj se kretao, tako i za neke svoje, nazovi, prijatelje, koje je više maltretirao i nipodaštavao, nego što ih je smatrao sebi ravnima.
Nema opipljivih dokaza da je, na bilo koji način, policija bila umešana u njegovo ubistvo ispred kapija Beograda, na Konjarniku, ali im je u svakom slučaju bilo više nego drago kada se to desilo. Prema nekim verzijama tog dogaĂ°aja, izvršioci ovoga dela verovali su i dugo živeli u zatvorskoj nadi da će biti pomilovani i da će na neki način, ipak, biti društveno nagraĂ°eni što su iz Beograda zauvek eliminisali takvu napast kakva je za mnoge bila pojava Ranka Rubežića.
Boris Petkov, Dragan Popović, Milorad Vujisić i Bojan Petrović su bili njegovi prijatelji, ali je i njih maltretirao i kinjio za svaku sitnicu.
– Vest o ubistvu Ranka Rubežića je kao udar groma prostrujala Beogradom, gradom koji do tada nije bio navikao na ovakvu vrstu dogaĂ°aja, a po celom gradu se slavilo kao da je Nova godina.
Ali, ovo ubistvo označilo i početak nekih novih odnosa u životu velegrada i pokazalo da se ubistvo jednostavno može naručiti i platiti onima koji će to uraditi ili im makar pružiti neke druge olakšice u daljem životu? Bilo kako bilo, ali neke učesnike ovoga prvog krvavog beogradskog dogaĂ°aja i same je zadesila ista sudbina...
Ranko je bio prvi koji je počeo da nosi pištolj i koji je odstupio od onog viteštva koje je do tada krasilo ovaj grad, kad se sve rešavalo pesnicama, a ne ubistvima.
Pop i Vuja su dobili najdužu kaznu robije kao neposredni izvršioci, dok su Boris i Bojan kao saučesnici, dobili znatno manje kazne. Prva trojica su bili već iskusni i odrasli ljudi, pa su zatvorski dani najteže pali mlaĂ°anom Bojanu, koji je samo sticajem pukih okolnosti bio učesnik prvog krvavog beogradskog dogaĂ°aja. Njegov otac Vlasta Petrović, uticajan u beogradskim krugovima, kako na ulici tako i u policiji, ni prstom nje hteo da mrdne da pomogne sinu jedincu. Razlog je bio više nego jednostavan:
– Ranko je bio moj prijatelj, a eto ironije života, da moj sin učestvuje u njegovom ubistvu i da puca u njega kada je ovaj već bio skoro mrtav, to mu nikada nisam mogao oprostiti i zato ništa nisam učinio da mu makar malo olakšam zatvorske dane. To mu, dokle god budem živ, ne mogu oprostiti!

Policajci su uvek bili najveći kriminalci

Ako se izuzme ubistvo Ranka Rubežića, o kome su tada novine naširoko i opširno malte ne svakodnevno pisale, prvi pravi medijski spektakl slike ljudi sa ulice gotovo iz celog sveta doživljen je onoga dana kada je na Zemunskom groblju sahranjen Ljuba Zemunac. To je bila istinska predstava i, po prvi put u Beogradu viĂ°ena, slika pristiglih ljudi obučenih u najskuplja odela poznatih svetskih kreatora u pratnjama svojih ljubavnih diva... Toga dana u Beogradu, kao nikada ranije, mogao se videti najskuplji vozni park ikada viĂ°en u ovoj zemlji, u kojoj se do tada, pa i nekoliko godina kasnije, dobro znalo ko šta vozi i ko koliko vredi!
A, meĂ°u prisutnima zasigurno je bilo i onih koji su rizikovali i hapšenja, ali su, ipak, po svaku cenu došli da odaju počast ubijenom Ljubi Zemuncu! Tada je već čaršija počela da pravi svoje verzije raspleta dogaĂ°aja i kako će Ljubini večiti prijatelji, Jusa i Æenta vrlo brzo osvetiti palog druga i da je to samo pitanje dana.
– U moje vreme, pre više od dve decenije, kada smo nekoga tražili, znali smo u prste sva mesta za izlaske, tako da nije bilo teško pronaći ga u bilo koje vreme – priča Mele Jovanović, nekada jedan od čelnika beogradskog SUP-a, koji je u evropskim okvirima važio za jednog od najuspešnijih u uspostavljanju javnog reda i mira. – Lako je bilo tada, kada si na prste jedne ruke mogao da izbrojiš mesta za izlaske u toku noći i kad si sve mogao da ih obiĂ°eš za vrlo kratko vreme. Danas, kada imate na hiljade tih istih noćnih mesta, policiji je jako teško da nekog osumnjičenog pronaĂ°e. U moje vreme, snaga režima ideologije u kojoj smo svi mi živeli je toliko jako delovala na sve, pa i na te mlade prestupnike, da nam je ona, u mnogo slučajeva, pomagala da rešimo pojedina krivična dela. Privedu kod mene nekoga na saslušanje, a ja vidim da sve zna, ali neće da prizna, a onda ja, nemajući kud, oštro ga zapitam: "Jel ti voliš ovu zemlju?", a on odgovori, "Naravno da volim," "A, je l` voliš Tita i partiju?", on će opet, "Jasno da volim!" "E, onda mi sve lepo priznaj, jer u protivnom si neprijatelj ove zemlje!"
Mnogi ovdašnji mladići su uz blagoslov policije organizovano odlazili u beli svet, ali se isto tako ukazivala i državna potreba da odreĂ°eni resori policije naprave saradnju sa pojedincima za neke poslove po inostranstvu. U neke državne službe prosto se infiltrirala odreĂ°ena grupa beogradskih momaka, verujući da time čine dobro ovoj zemlji, uključujući se aktivno u rešavanju nekih drugih problema vezanih za spoljne neprijatelje zemlje. U policiji je postojala posebna ekipa čiji je osnovni zadatak bio da na vezi drže pojedince za kompromitujuće akcije koje nikako nisu mogli izvoditi policajci...
Govorili su neretko prijateljima da njihove "Role" na ruci vrede više nego ceo taj klub, ali su se zato gotovo svako veče mogli viĂ°ati u "Nani", sve do tragičnog dogaĂ°aja, kada je tu ubijen Andrija Lakonić, njihov prijatelj i član ekipe koja je, ne samo uživala strahopoštovanje svuda po gradu, već je bila i deo jedne važne državne službe "U ime naroda i za potrebe naroda!"
U to vreme, Darko, Andrija, Paja, Vesko, Jogi, predstavljali su ekipu koja je disala kao jedan. Naravno, meĂ°u njima je u svemu prednjačio Darko Ašanin, strastveni kockar, talentovani bokser, koji je imao i nekoliko velikih profesionalnih mečeva po Nemačkoj, ali kome su kockarska strast i slatki život bili jedino pravo opredeljenje u životu.
Za ne tako velikim šankom, naslonjen jedva stoji Darko. Alkohol i od takve snažne ljudine – ipak čini čuda!
– Konobar! – prodera se Darko i rukom pokaza omalenom konobaru, koji na njegov mig prosto dotrča. – Pitaj goste hoće li piće, i ako hoće da piju, onda im svima daj "Dom Perinjon", svima na sto stavi! Zavuče ruku u džep i izvadi but novčanica i baci na šank:
– A, sad idi i zaključaj ulazna vrata i donesi mi ovde na šank ključ!
Takav je bio Darko Ašanin. Otkačen i nepredvidiv.
Kao po nekom pravilu u jatarnje sate, noćni provod po beogradskim klubovima uglavnom se, posebno leti, kada je već sunce debelo izgrejalo iznad prizemnih krovova kuća i zgrada, završavao na jedan vrlo neobičan način. Možda je to čak i neki izum beogradskih noćobdija. Išlo se na sladoled, ne prvu jutarnju kafu, i to na jedno specifično mesto, koje je i tada držao poznati beogradski momak, od koga su mnogi zazirali. To je bila poslastičarnica "Ari" Ĺ˝eljka Ražnatovića Arkana! On sam, vrlo retko se kretao po gradu i uglavnom su to bili odlasci po tek otvorenim kazinima, dok ga u diskoteci gotovo niko nije viĂ°ao ili su to bile izuzetno retke prilike.
U "Nani" je uvek bila najbolja zabava, a tamo su, kao po nekom nepisanom pravilu, gotovo svako veče, glavni bili Darko i njegovi drugovi sve do jedne noći, kada su se, iz samo njima znanih razloga, sukobili... Sevnuli su pištolji, zapraštalo je i na mestu je ostao mrtav Andrija Lakonić. Do danas nije pouzdano utvrĂ°eno ko je zapravo ubio Lakija, poznatog boksera, hrabrog i nadasve odlučnog momka, jer je bio u društvu nekoliko ljudi, dotadašnjih prijatelja, ali je uhapšen Darko Ašanin, dok je drugi osumnjičeni za ovo ubistvo, njegov kasniji kum, Vesko Vukotić, pobegao sa mesta dogaĂ°aja.
O svima njima su već kolale gradske priče kako su to momci koji rade neke poslove za državu i kako ih se obavezno treba kloniti i ne izazivati nevolje bez velike potrebe.
Posle šest meseci pritvora zbog nedostatka dokaza je osloboĂ°en Darko Ašanin, a jedino onaj koji je sve vreme bio u bekstvu, Vesko Vukotić imao je dugo godina raspisanu poternicu, iako je kao ugledan i uticajan graĂ°anin živeo u Novom Sadu.
U isto vreme, sa otvorenim strahopoštovanjem, se govorilo kako je u Beograd, posle mnogo godina, stigao Giška. Sreo sam ga u kafiću "Freska". Bila je to 1990. godina. Godina pred nastupajuće burne dogaĂ°aje na političkoj sceni naše zemlje.
– Drago mi je, ja sam Giška! – ispružio je svoju dugačku ruku sa šakom ko omanja lopata!
Videlo se da mu je na neki način prijalo, što je, eto, u Beogradu najzad sreo i nekog novinara....
– Znaš, ja sam dosta vremena proveo u zatvorima po svetu, posebno italijanskim, ali mi je to omogućilo i da se lično usavršavam i da radim na sebi i svom obrazovanju.
Giška je vozio "mercedes" dvosed, na austrijske table. Nosio je i američki pasoš, zbog oca koji je tamo dugo živeo. Govorio je nekoliko jezika, a u zatvoru je uspeo da završi i ekonomiju...
U ondašnja politička zbivanja njega je uvukao njegov "brat" Branislav Matić Beli koji se, tada, otvoreno stavio na stranu opozicione stranke koja je u to vreme vodila najjaču kampanju protiv režima! Iako su i Giška i Beli dobro znali iz kakvog miljea potiču i kome su do tada pripadali, pomalo neoprezno i emotivno, krenuli su u nešto, a da ni sami nisu bili sasvim sigurni koliko je to dobro i za njih opasno po život.
Tih godina, Beograd je odjednom postao pravi eldorado za sve one kojih godinama nije bilo tu. Neko iz lične znatiželje, većina proterana ili deportovana iz zatvora širom sveta, a mnogi su stigli posle odležanih kazni i po našim zatvorima.
Beograd je postao mala bara puna krokodila! Nikada na jednom mestu nije bilo toliko ekipa i pojedinaca željnih slave i uspeha, nekih velikih kombinacija, a u stvari – da ih izvrneš naglavačke – u džepu nisu imali ni piće sebi da plate... E, to je postao Beograd, te nije ni čudo što su počela meĂ°usobna prepucavanja i ubistva iz zasede! Svi su odmah hteli da postanu glavni, slavni i moćni, da ih se svi plaše...
U Zemunu su se svi kleli u Radeta Æaldovića Æentu i njegove prijatelje. Šimao ih je mnogo. Počev od Darka Ašanina, pa nadalje... Jusa Bulić je bio čovek koji se pita i poštuje u Ĺ˝elezniku. Šveć su se svi na neki način divili momcima iz Surčina.

Poslednji obračun u Beogradu

Sa višegodišnje robije pristigle su i Rankove ubice, prvo Boris Petkov i Bojan Petrović, a zatim i kumovi Pop i Vuja... Iako su oni pripadali ekipi sa Voždovca, nisu im baš cvetale ruže i nisu baš bili u dobrim odnosima s njima. Na prvi pogled sve je izgledalo bajno i slatko, uvek srdačni pozdravi, a u stvari je to bio samo mehur od sapunice koji je svakoga trenutka mogao da eksplodira! A, zvanično svi su bili kao braća...
U taj novokomponovani milje tobožnjih prijatelja savršeno dobro se i uklapao i Bojan Petrović, mladić tek stigao iz Zabele. Još iz zatvorskih dana, nikako se nije podnosio sa Popom. Bojan, manekenske graĂ°e, visok blizu dva metra, uvek doteran po najnovijoj modi, bio je ubedljivo najlepši i najelegantniji kriminalac u Beogradu.
Nikada niko s njim nije bio načisto, ni siguran šta misli. Jedno je govorio, drugo mislio, a treće radio. Možda je za to krivo i vaspitanje oca Vlaste za koga se tvrdilo da je radio i za SDB, te da je otuda i Bojan povukao sumnju u sve i svakoga.
Ă�ak i kad su mu stizale ozbiljne opomene da će biti ubijen, znao je kroz smeh da kaže:
– Æale, je l` čuješ, hoće da me ubiju...
Oči su mu igrale samo njemu znanu igru, dok je sedeo udobno zavaljen u fotelju u prizemlju komforne kuće na Zvezdari...
Bojan je u svojoj prepotenciji i potcenjivanju bio sklon da sve nipodaštava, ali je Popa i Gorana Vukovića imao posebno na "nišanu". U ovom trouglu važio je zakon trača i ogovaranja, u koje se kasnije uključio i jedan novi čovek, mnogima apsolutno nepoznat u Beogradu, Voja Amerikanac ili Voja Raičević. On će kasnije biti jedan od glavnih aktera nekih novih krvavih dogaĂ°aja na beogradskom asfaltu.
Mnogima ni danas nije jasno kako se, i otkuda, odjednom u Beogradu pojavio Voja Amerikanac! Iako relativno nepoznat beogradskoj javnosti, bio je itekako poznat nekoj starijoj gardi sa ulice, posebno onima poreklom iz Crne Gore. Prema nekim pričama, u Beograd je stigao iz Amerike i to posle jednog obavljenog posla, zbog koga je i morao da beži... Da li su ti poslovi imali veze sa mafijom, niko nikada o tome pouzdano nije govorio, ali iz same činjenice koga je sve poznavao i s kime se viĂ°ao i družio, bilo je više nego očigledno da se radi o nimalo naivnom čoveku! Ali, mnogi u Beogradu, koji su sebe smatrali dovoljno moćnim, jednostavno su ga potcenili...
Voja je u Beograd stigao s pozamašnom svotom novca i vrlo brzo je ušao u legalne biznise, prvo kroz otvaranje dragstora u samom centru Beograda, a kasnije je sa Bojanom Petrovićem jedno vreme vodio i jedan noćni klub ("Stupicu"). U tom poslu se nisu baš proslavili, pa je ubrzo taj klub prepušten drugima.
Beograd je tih godina ličio na bure baruta, tako da se nikada nije znalo gde će i šta da eksplodira, ali glave su gubili mnogi. Niko nije preživeo i nadživeo zamršeno klupko meĂ°usobnih prevara, intriga i svega onoga što je dovodilo da sužena svest i povreĂ°ena sujeta odgovori oružjem i ubistvom!
Prirodno otmen, nadasve lukav, sa ugraĂ°enim cinizmom u sebi, Bojan Petrović je, ipak, znao ko je njegov novi prijatelj i dugo vremena je uživao u neznanju drugih, naslaĂ°ujući se nekim novonastalim situacijama i okolnostima, a da, istovremeno, nije vodio računa da će te iste okolnosti jednoga dana i njemu doći glave? U isto vreme, rasla je i Bojanova netrpeljivost, ne samo prema Draganu Popoviću Dadilji, nego i prema voĂ°i Voždovačkog klana, Goranu Vukoviću.
– Ni sam ne znam kako se on upleo u naše društvo, kada smo ubili Ranka, jer sam odmah znao da je loš, pa mnogo toga što se dešavalo u zatvoru, da ti i ne pričam – samo je odmahivao rukom na pomen Bojanovog imena – Dadilja.
Ispirali su usta sa Bojanom, tatinim sinom, sinom jednog policijskog čoveka, za šta su oduvek smatrali Vlastu Petrovića.
– Nameštala mi je Sisa ubistvo – hladnokrvno je o tome pričao Bojan. – Momku je ponudio deset soma da me ubije, ali nije znao da će ovaj sve da mi kaže, nije znao da me on poštuje i da to ni za kakve pare na svetu ne bi uradio!
Goran Vuković se ograničeno kretao po gradu. Uvek u pratnji, i sa velikim oprezom, dolazio je u "Fresku", neke lokale na Senjaku i najviše vremena je provodio u svom klubu "Luv", koji je po povratku u Beograd preuzeo i vodio sve do smrti! Gotovo od trenutka kada je stigao u Beograd, bio je permanentna meta za odstrel. Mnogi su govorili da će ga vrlo brzo ubiti Zemunci i osvetiti za Ljubu! Na njega je pucano iz zaseda i podmetan mu je eksploziv ispod kola. Preživeo je sedam-osam atentata.
Nekako u isto vreme, kada su pokušavani atentati na Gorana Vukovića, njegov direktni neprijatelj, Rade Æaldović Æenta, bio je takoĂ°e meta podmetanja eksploziva. Mnogi su tada sumnjali da je to bilo delo Gorana, ili njegovih ljudi, kao osveta za ono što se njemu dešavalo.
Mnogi ondašnji beogradski mladići, po svaku cenu, tražili su neku svoju ličnu promociju i to u trenucima kada su osećali da su hrabri i sposobni za to. Naravno, posle "preko noći" stečenog imidža, a koji se jedino mogao prigrabiti brzom zaradom, koju, svuda u svetu pa i u Beogradu, omogućava jedino trgovina narkoticima, kokainom i heroinom!
Obruč smrti svakim danom se sve više stezao i oko Gorana Vukovića, ma koliko važio za izuzetno opreznog čoveka koji je apsolutno vodio računa o svakom svom koraku i nije nigde išao dok prvo nije dobro proanalizirao i koga može zateći unutra. Uvek je nosio pancir, najmanje jedan pištolj. Neretko je u svom luksuznom "BMW sedmici" imao i automatsko oružje! Nikada sam, uvek u društvu svojih prijatelja, za koje je smatrao da su mu bez pogovora odani i da ga nikada neće ni za kakve pare prodati!
U biznisu kojim se bavio, smatrao je sebe dovoljno sposobnim i jakim da odoli svakakvim izazovima, pa i onima kad se roba preuzme a ne plati! Iako je, više nego dobro, znao da je – u poslu koji je ispod granica dozvoljenog – neplaćanje preuzete robe ravno otimačini i da se ona kažnjava smrću onoga ko je izneverio dogovoreno, nije previše mario! ViĂ°ao se i sa ostalim ljudima, pa i sa Vojom Amerikancem. Znao je ko je on, ali ga nikada nije preterano cenio i poštovao! Smetalo mu je što je postao nerazdvojni prijatelj Bojana Petrovića. Da li je Bojan imao udela u ubistvu Gorana Vukovića, teško je i sada pouzdano reći. Sam Bojan nikada o tome nije se ni prijateljima (ako ih je uopšte imao) poveravao. S obzirom da je bio stalno u društvu Voje, moguće da je znao. Ali, za to ni najmanje nije mario.
Osim nekorektnog poslovanja na ulici, Goran se u to vreme zakačio i sa nekim Crnogorcima u Budimpešti, da bi u jednom trenutku jednog mladića išamarao! Ovaj incident se makar privremeno završio bez težih posledica, ali je znatno ubrzao njegov kraj i likvidaciju.

Krvavi trag Voje Amerikanca

Te večeri Goran Vuković je, u pratnji svoga novog prijatelja Duleta Malovića, stigao u klub "Bojan Stupica", koji su u to vreme držali Bojan i Voja! Da li je baš s njima trebalo da se u ovom klubu naĂ°e i razgovara o novonastalim problemima i pomenutom incidentu? Po svemu sudeći, u celoj priči je bila presudna uloga Voje Amerikanca. Nije li ovaj sastanak bio samo unapred isplanirana klopka za Gorana? Nije slutio ništa sumnjivo. I kada je, posle kraćeg zadržavanja u klubu, zajedno sa još jednim prijateljom krenuo, akcija je mogla da počne. Ubica je sačekao trenutak kad su seli u automobil!... Onog trenutka, kad je Goran krenuo rukom da startuje motor, sa drveta (!?!) gotovo na haubu automobila skočio je napadač sa "kalašnjikovim" u rukama. Odmah je osuo paljbu prvo po Goranu, a zatim i po momku koji je bio na mestu suvozača. Obojica su bili na mestu mrtvi, dok je treći momak sa zadnjeg sedišta uspeo da pobegne. Voždovački klan je ovim ubistvom izgubio svoga voĂ°u, tako da su mnogi u tom trenutku videli baš sebe kao mogućeg Goranovog naslednika. U prvom redu, Dragan Popović Dadilja, kao najiskusniji i najstariji...
– Posle ubistva Vukovića, kad sam u kafiću video Popa, kako je preko Versače košulje izbacio debeli zlatni lanac, sve mi je bilo jasno – priča jedan od svedoka toga vremena. – Bilo mi je jasno da Pop hoće da se stavi na čelo ekipe, mada su svi znali da se samo nepotrebno isturao, što je i ubrzalo njegovu likvidaciju.
I sam Dragan Popović je osećao šta mu se sprema. Nije imao konkretne dokaze ko i zbog čega želi njegovu smrt, ali je to instinktivno osećao. Počeo je da gubi živce i kontrolu, ulazio je u paranoju, pa je prijateljima često govorio:
– Sklonite se od mene, mene će da ubiju, jer me od svih vas smatraju najopasnijim i najmoćnijim!
Ă�ekao se samo momenat kada će likvidator dočekati trenutak – da na ulici Popa uhvati samog. Vreme je prolazilo, a ubicu i naručioce polagano je izdavalo strpljenje! Isto kao što je Pop, svakim danom, postajao svesniji da mu je život na izmaku, pa je pravio i neke dodatne, potpuno nepotrebne greške, u ophoĂ°enju s onima koji mu nisu radili o glavi! Ĺ˝urio je i žarko želeo da što pre otpočne sa radom njegov kazino u hotelu "Palas". Gotovo je svakoga dana dosta vremena provodio u njemu, pa je tako i odluka pala, da se baš tamo i ubije. Ubica je imao i poseban motiv, jer osim nekih drugih razloga, Popovo ubistvo je bilo i novcem plaćeno...
– Za njega su se neki "učipili" sa "osam konja" (osamdeset hiljada maraka) – pričalo se kasnije.
Bojan Petrović nikoga sa beogradske kaldrme nije previše voleo. UroĂ°ena prepotencija, prožeta i životom koji je živeo pod okriljem "moćnog" oca koji na kraju ipak "izdaje" sina jedinca, učinila ga je dovoljno lukavim i ponekad samoživim. Bio je ubeĂ°en da njegova inteligencija i hrabrost prevazilazi ove beogradske ulične okvire i zbog toga je sebe, ako ne fizički, onda sigurno duhovno smatrao nadmoćnijim i spretnijim od svih.
Osim što se družio sa kontroverznim čovekom iz Amerike, Vojom, stalni njegov pratilac postao je i još jedan Crnogorac, mladić koji je za kratko vreme prevalio put od anonimnog i smernog mladića, do čoveka "lakog" na pištolju, koga je svako u njegovoj blizini mogao uočiti, a čije su ime i manje upućeniji izgovarali sa strahopoštovanjem! Milan Roganović, poznatiji pod nadimkom Rogo, bio je krajnje nepredvidljive naravi. Tu njegovu uroĂ°enu crtu samo je vremenom pojačavalo druženje sa Bojanom i nezaobilaznim Vojom Amerikancem. Do poslednjeg dana života slepo se držao Bojana, verujući da je to ona dobitna karta uspona u gradskoj uličnoj hijerarhiji što je on iznad svega želeo!
U novonastalom trouglu, Bojan je za obojicu svojih novih prijatelja nesumnjivo bio autoritet i na samo njemu svojstven način uživao je u tome. Znao je ko je i kakav je Voja, ali je smatrao da je snaga njegovog iskustva i autoriteta na ulici dovoljna da kontroliše ubilačku energiju svoga druga s druge strane. Rogo je za njega bio varijanta odanog, po malo ishitrenog, često razuzdanog čoveka koji je njemu bio preko potreban, jer je bio spreman da u svakom trenutku bez imalo okolišanja reaguje i da ubije ako zatreba! Ali, odnosi izmeĂ°u Voje i Roge od prvog dana nikako nisu štimali.
Nekada je uživao u njihovom prepucavanju, a nekada je morao da ih i pokroviteljski smiruje.
– Ĺ ta će ti Ovaj, stvarno mi nije jasno... – neretko je govorio Voja Bojanu. Bojan se samo smeškao i novom prijatelju nikada nije potpuno objasnio zbog čega mu je uopšte bio potreban Rogo.
Vremenom su odnosi izmeĂ°u Voje i Roga postali sve zategnutiji, tako da je Voja jednom potegao i oružje i lakše ranio Rogu! Naravno, Bojan je sve to vrlo brzo smirio. Ali, istovremeno mu je postalo malo jasnije da Voja isto tako može potegnuti oružjem na njega, mada je u prvom trenutku tu misao ipak oterao daleko od sebe, smatrajući da je to gotovo nemoguće...
Dok je Voja bio čovek koji nije voleo previše da se pokazuje po gradu, dotle su Rogo i Bojan gotovo svakoga vikenda obilazili noćne klubove po gradu sve do sitnih sati. Obojica se ni jednog trenutka nisu odvajali od pištolja, tako da su to svi dobro znali. Uvek namontiran, manekenskog stasa, Bojan je svuda izazivao veliku pažnju, kako muškaraca, tako i devojaka. Bio je strahovito selektivan u njihovom izboru: "Te ološe koje idu iz ruku u ruku, ne mogu ni očima da vidim, a kamo li da sa njima bilo šta imam."
Njegove cipele su uvek toliko bile čiste i uglancane da na njima nije bilo nikada ni trunke prašine.
Dugo se vodio jedan tihi skriveni, ali vrlo krvav i surov rat jasno podeljenih momaka iz Crne Gore. Taj rat trajao je nekoliko godina sa krvavim obrisima gde god se sreli, bilo u Crnoj Gori ili Srbiji ili Beogradu. Na jednoj strani je bio Vaso Pavićević, na prvi pogled neupadljiv, ali momak čelične volje i pesnica, surovo hrabar i spreman da u svakom trenutku puca i ubije, a s druge strane neki drugi Crnogorci, oni koji su debelo ušli u sve pore biznisa i oko kojih su se vrtele velike sume novca. Za nesmetani rad i mirno stavljanje pod kontrolu kompletne teritorije, smetao im je Vasa i njegova ekipa, koja je tada, na neki način ličila i na modernu varijantu Robina Huda i njegove ekipe. Tim pre, što su se ne samo sukobili po pitanju načina života i pogleda na svet biznisa i novca, nego su se vremenom pokazala i jasna politička razmimoilaženja, što je samo dolilo ulje na ionako rasplamsalu vatru koja je sa sobom odnela mnoge živote!

Uloga Bojana Petrovića

Vremenom je Bojan počeo da razmišlja i o tome kako je on možda i jedini svedok svega onoga što je učinio Voja Amerikanac... Kroz glavu mu se sve više vrzmala i pomisao da li je to on sve radio isključivo sam ili je, ipak, neko stajao iza njega? Više mu druženje s takvim čovekom nije prijalo, ali zbog prirode svoga karaktera nastavio je po starom, mada je uviĂ°ao da je pitanje dana kada će sve pući.
Bojan je imao i strašan pritisak u glavi i zbog ubistva Maje. Plašio se osvete, ma koliko je sve, po njemu bitne ljude, stalno uveravao da on s tim nema nikakve veze. Mislio je pre svega na Arkana, ali tada nije imao hrabrosti da do njega ode i s njim popriča. Uzdao se jedino u to što su Arkan i njegov otac Vlasta bili dugogodišnji prijatelji...
Isto tako, polako je shvatao da se bliži i kraj druženja sa Vojom Amerikancem! Nijedan to otvoreno nisu pokazivali. I jedan i drugi, isuviše su bili namazani, i vešti. Makar prividno, ni jedan ni drugi nisu iskakali iz dotadašnje "kolotečine smrti", po kojoj su dugo, i jedan, i drugi, vozili. Svako iz svoga razloga – i ćara! I jedan, i drugi, kao da su spremno čekali pogrešan potez drugoga, kao nepobitni dokaz svojih slutnji i crnih misli...
Voja Amerikanac je prvi povukao pogrešan potez! Šprvi čin obračuna trebalo je da se odigra u kući Bojana Petrovića na Zvezdari...
– Bilo je kasno i ja sam već bio zaspao, dok je moja žena iz kreveta na videu gledala neki film – pričao je posle Bojan. – U kući su svuda bila pogašena svetla. U jednom trenutku me iz sna probudi žena: "Bojane, Bojane, probudi se, nešto sam čula, nekoga ima u kući!" Odmah sam se prenuo iz sna, hitro skočio iz kreveta i odmah zgrabio pištolj. Krenuli su iz potkrovlja ka stepenicama koje su vodile u prizemlje. Korak po korak, oprezno sam sišao. Vidim nema nikoga, ništa se i ne čuje, ali odmah primetimo da je jedan prozor na kuhinji otvoren!? Pogledam, napolje – nema nikoga! Na prozorskom štoku poreĂ°ane saksije sa cvećem. Vidim, jedna pala. Znači, neko je probao da uĂ°e, ali je njegov plan osujetio pad saksije, što je i moja žena čula!?!
Od tog dogaĂ°aja prošlo je nekoliko dana. Bojan se i dalje redovno viĂ°ao sa Vojom, ali mu nije pričao da je neko hteo da mu krišom uĂ°e u kuću i ubije. Sumnjao je u Voju i zato mu ništa nije govorio. Voju je, opet, čudilo – da tako dobar prijatelj – a da mu ne ispriča o tom dogaĂ°aju... I jednog i drugog nekoliko dana je razjedala neizvesnost. Svakoga na svoj način i iz svoga razloga. Bojan je, naravno, samo čekao i najmanji dokaz da su njegove sumnje tačne.
Jednog dana, Voja više nije izdržao, nego se pomalo i nervozno obratio Bojanu:
– Boki, zamisli šta sam noćas sanjao?
– Šta?
– Sanjam, kako mi neko ulazi krišom u kuću... – usplahireno će Voja i sam čekajući reakcije Bojana.
– Stvarno, pa to je jezivo i šta bi? – staloženo će Bojan, znatiželjno iščekujući kraj ovog napetog Vojinog sna.
– Pa ništa, probudio sam se... – mirno će Voja.
Bojanu je tada definitivno bilo jasno da je Voja bio taj koji je upadom u njegovu kuću noću hteo da ga ubije! ŠVoja shvata da ni posle ove njegove priče Bojan neće da mu se poveri... Valjda je i on tada shvatio da je ovoj priči došao kraj. Družili su se još vrlo kratko, uz osmeh, ali sa metkom u cevi i oružjem uvek pri ruci. Bilo je samo pitanje trenutka kada će – i ko – prvi reagovati...
Tih dana, bilo je jezivo. Tobože se viĂ°aju, a jedan drugog drže na oku. Ă�ekao se samo jedan tren, pa da neko potegne. Ali, trebalo je namestiti pravu situaciju…
Jedne večeri to se i desilo. Vrlo brzo. Vojin džip pronaĂ°en je u selu Rušanj, nedaleko od Beograda. Spaljen. U njemu nije bilo nikakvih tragova, niti tela Voje Amerikanca. Od tada, pa do današnjeg dana – on se vodi kao nestali. Zvanično. Po svemu sudeći, Bojan i Rogo su, ipak, uspeli prvi da reaguju...
Prema jednoj verziji "nestanka" Voje – to su ova dvojica obavili... Tobože su sa Vojom krenuli njegovim džipom da se provozaju i obave neki posao. Mada su sva trojica bili na oprezu, ovoj dvojici je bilo neuporedivo lakše da srede Voju nego on njih! Telo ubijenog je dobro sakriveno – da se nikada ne pronaĂ°e!
Po drugoj verziji, koja je takoĂ°e bila u opticaju, zbog svega što je tokom nekoliko godina učinio, Voju su predali nekim drugim ljudima, željnim osvete. I to živog Voju – kao znak pravdanja da oni nisu imali nikakve veze sa ubistvima. Doneli su ga na tanjiru. A, potom je Voja sve potanko ispričao i priznao – kako je, kada i gde i zbog čega koga ubio...
Potom su i njega ubili, a telo zauvek sklonili!
Kao i u mnogim slučajevima ranije, policija je vodila istragu. Naravno, ona je pre svega bila usredsreĂ°ena na Bojana. Nekoliko dana je proveo u pritvoru, ali je pušten zbog nedostatka dokaza... Javnost je od tada znala samo za zapaljeni džip nedaleko od Beograda i ništa više!
Sam Bojan Petrović nikome nije precizno hteo da kaže šta se zaista desilo sa Vojom Amerikancem. Kao i obično, njegove reči su bile ne dvosmislene, nego i trosmislene.
Samo se na njemu poznati način cinično smeškao i onako, više za sebe, govorio:
– Voje više nema! Neće ga više ni biti... Gotovo je, veštica je zauvek otputovala...
Pri tome, odbacivao je svaku mogućnost, koju je čaršija pravila, da je Voja Amerikanac tobože pobegao u inostranstvo i da je namerno lansirana priča da je ubijen!
– Ma kakvi, to su gluposti ljudi koji ništa ne znaju! – govorio je Bojan, a smešak zadovoljstva mu nikad nije silazio sa lica...
Neko vreme po gradu, posebno noću, mogao se videti preostali tandem: Bojan i Rogo. Naoružani i oprezni, ali su se nesmetano kretali. Izgledali su srećni i zadovoljni. Nisu ostavljali utisak da im preti bilo kakva opasnost.
Bojan je smatrao da je "nestankom" Voje rešio sve probleme. Rogo je bio još opušteniji, ali uvek i na oprezu. Sedao bi u baštu kafića, ali je uvek ispod desne butine stavljao pištolj. Nije se od njega ni za tren odvajao.
Koliko je bio oprezan i spreman da reaguje, sam je pričao kroz jednu gotovo neverovatnu priču:
– DoĂ°em kući i zaspim poluležeći na trosedu. Ali, sa pištoljem u ruci sa prstom na obaraču! Bože, zamisli da sam nešto loše sanjao, pa mogao sam samog sebe da nesvesno ubijem – pomeranjem ruke!?
To nije bilo preterivanje. Takav je zaista bio Rogo. Preterano ohol, ali gord i dostojanstven, ponekad i iznenaĂ°ujuće spreman da mnoge potceni i na neki način ponizi.
Bojan je to primećivao. U jednom trenutku, to mu je bilo čak simpatično, a neretko mu je i smetalo.
Jednom prilikom, on se obratio jednom poznaniku, bivšem bokseru:
– Znaš, bilo bi dobro da Rogo uĂ°e u sparing sa tobom, pa da ga dobro prebiješ, da se malo smiri, jer je u poslednje vreme totalno otkačio (ha, ha, ha)...
Rogo je to slušao, pa je brže-bolje odgovorio, gledajući u ovog trećeg za stolom:
– Brate, ja nikada nisam dobio batine i ne umem da to otrpim, tako da je bolje da ne ulazim u ring, jer znam, da bi me sigurno prebio, a ja to ne bih mogao da mirno podnesem!
– Ĺ ta pričaš, a kad su te uhvatili oni policajci, u jednom selu, nadomak Beograda? Ubili su Boga u tebi (ha, ha, ha) – brzo mu je odgovorio Bojan.
I svi su počeli da se smeju.

Bratstvo u krvi

Vrlo brzo, meĂ°utim, i ovom druženju je došao kraj. Istog leta, na Senjaku, na parkingu, nedaleko od jednog kafića, dok je sedao u svoj "mercedes" dvosed, ubijen je Milan Roganović Rogo! Po prvi put, žrtva je uzvratila na vatru, ali je to izgleda više bio samrtni instinkt Roga, brzog na oružju, nego što je bio stvarni pokušaj odbrane. Napadač je sa automatskim oružjem iz mraka, skočio sa betonskog zida Rogi na haubu i sasuo kroz šoferšajbnu smrtonosni rafal.
Kad su ubrzo na lice mesta stigli policija i hitna pomoć, Rogo je, i pored toga što je bio smrtno pogoĂ°en, davao znake života. Otvarao je usta, ali glasa nije bilo... Hteo je nešto da kaže, ali...
– Rogo, da li znaš ko je bio? – pitali su ga.
Pokazivao je grimasom da je znao, ali glasa nije bilo, jer mu je rafal isekao i glasne žice!
Mnogi su tada žarko želeli da čuju šta o svemu tome misli njegov bliski prijatelj i kum Bojan Petrović. I iznenadili su se. Nije se baš previše potresao zbog ubistva prijatelja i delovao je savršeno mirno i staloženo:
– Govorio sam budali, da ne ide u taj kafić na Senjaku, ali nije vredelo! Toliko je bio tvrdoglav i uporan u nekim stvarima, da mu ja zaista nisam mogao pomoći, pa me i ne čudi što je tako završio!
Prema nekim pričama, Rogovo ubistvo je naručio jedan njegov bivši prijatelj sa kojim se on posvaĂ°ao. Raskid prijateljstva značio je i raskid poslovnih veza. Ovaj je to rešio ubistvom Roga, pronalazeći čoveka koji je to i obavio, za ne tako velike pare!
Mnogi tada nisu bili nimalo zadovoljni ovakvim odgovorom Bojana, pa su sumnjali da je možda Bojan i nešto više o svemu znao, ali da ga i nije bilo previše briga za Rogov život. Od tog trenutka, Bojan je malo više računa vodio o svom kretanju. S njim je po gradu uvek išlo nekoliko momaka, meĂ°u njima i mali Paun, momak koga dugo nigde nije bilo, a koga je javnost upoznala po ubistvu Dejana Marjanovića Ĺ abana!
U isto vreme, gradom je počela da kruži priča – svi Bojanovi drugovi i prijatelji izginuše – samo on i dalje živ i zdrav, što je samo pojačavalo antipatije koje su gotovo svi imali prema njemu. TakoĂ°e je bio primetno da Bojan Petrović neke ljude prvo traži – kako bi posle toga obračuna bio savršeno miran:
– Moram još neke stvari da rešim... – govorio je Bojan, mada s njim nikada niko nije bio načisto, da li je govorio istinu ili je bio u pitanju neki samo njemu znani blef!
Na jednoj strani je direktno i otvoreno pokazivao da ima neprijatelje koji mu mogu doći glave, ali, s druge strane, nije se previše čuvao, niti naročito brinuo!
U svakom slučaju, oko njega počela je da se plete smrtonosna mreža iz koje se ni on nije izvukao. To je bilo mišljenje mnogih u Beogradu, koji i nisu bili upućeni u sve te dogaĂ°aje...
Iako je polako prolazilo vreme od "nestanka" Voje, Bojanu taj dogaĂ°aj nikako nije davao mira. Kao da je imao permanentnu grižu savesti i potrebu da dokazuje i objašnjava da on sa akcijama Voje Amerikanca nije imao nikakve veze, ili bar ne sa većinom!
Išao je i kod Ĺ˝eljka Ražnatovića da bi mu saopštio kako je Voja verovatno i njega imao "na nišanu" prenoseći mu neke detalje njihovih razgovora i njegov lični utisak.
Ĺ˝eljko ga je saslušao i pitanje je koliko mu je od svega što mu je rekao verovao, ali mu je na kraju razgovora gotovo očinski rekao:
– Mali, pazi se, hoće da te ubiju!
Upozorenje i savet koji mu je dao Ĺ˝eljko Ražnatović nisu bili jedini koji su u to vreme sa raznih strana stizali do Bojana Petrovića!
Kad mu je, u njegovoj kući, pred ocem, jedan od prijatelja rekao, odnosno preneo šta mu je rečeno sa vrlo uticajnog mesta, da se čuva – jer neko hoće da ga ubije, Bojan je i to više shvatio kao dokaz svoje lične važnosti i odvažnosti – nego kao opasnost za život.
– Vidiš tata, hoće da me ubiju! – gotovo da mu je zaigrao smešak na licu, dok je sedeo udobno zavaljen u fotelji.
Njegova uroĂ°ena prepotencija i vera u naročite sopstvene sposobnosti došle su mu na kraju glave! Bio je ubeĂ°en da je toliko namazan, da mu niko ne može stati na "rep". Posebno je obožavao verbalne duele i igru rečima ma ko da mu je bio sagovornik. Sa preostalim ekipama u gradu – ako nije bio u dobrim odnosima – nije bio ni neprijatelj, pa mu je i to verovatno ulivalo dodatni optimizam i veru da će, ipak, dočekati duboku starost. Imao je mogućnost da putuje u inostranstvo, ali osim kraćih odlazaka, uglavnom je bio u Beogradu. Nije hteo da se skloni – da bilo ko to protumači kao njegovo bekstvo. Gotovo da je uživao u činjenici da mnogo zna! Uživao je i da to nekima stavlja do znanja, prateći njihove reakcije i ponašanje. Ta igra, na ivici žileta, takoĂ°e je bila više nego opasna za njega...
U Beogradu i zemlji, kao da je bilo zavladalo privremeno zatišje. Ali, zato je sve iznenadila vest koja je stigla početkom naredne 1998. godine, da je u Ĺ tokholmu ubijen Dragan Joksović, Jokso, Arkanov kum, čovek koji je u toj zemlji ostavio dubok trag, kao ličnost iz džet-seta, biznismen ali i čovek koga je ovdašnja policija nemilice jurila! Ubio ga je jedan klinac, Finac, narkoman i plaćenik. Po čijoj naredbi? Nije se nikada saznalo. Ali, ovaj dogaĂ°aj je imao odjeka i u Beogradu.
Bojan Petrović je najviše vremena u inostranstvu proveo baš u Ĺ vedskoj, u zemlji u kojoj je najunosniji ilegalni posao – šverc cigareta! Na tome su mnogi zaradili bogatstva. Spominjalo se ime Joksinog bivšeg druga, BeograĂ°anina Dragana Kovača Kove, koji je s njim radio, ali su se kasnije posvaĂ°ali i razdvojili.
Samo dan kasnije, u kući Bojana Petrovića, na stolu su bile sve švedske dnevne novine sa opširnim izeštajima i fotografijama sa lica mesta. Opširne priče o Joksi u mnogo čemu su preuveličane. Joksa je zaista bio momak atletske graĂ°e, izuzetno visok, stameni Crnogorac, koji je uživao posebnu pažnju i naklonost lepše polovine švedskog džet-seta! Dugo su se i u Beogradu prepričavale njegove "ferke" sa drugim, takoĂ°e, jakim Crnogorcima! Posao mu je izuzetno dobro išao, tako da je za kratko vreme napravio velike pare, ali isto tako permanentno bio trn u oku policije i tužilaštva. Ipak, sve zamke dugo je uspešno izbegavao...
– Ma kakvi, napraviše od njega čudo, a on nije bio baš takav... – pomalo potcenjivački je o njemu govorio Bojan, dok je prelistavao ondašnje novine.
Pored njega je sedeo otac Vlasta, bez suvišnih reči, komentara, tako da je retko ko znao šta on o mnogim stvarima zaista misli.

Tajna švedske veze

Ĺ vedska dešavanja vrlo brzo su se prenela i na beogradske ulice... Posle nepunih mesec dana od ubistva Jokse, u Beogradu je ubijen Bojan Petrović. Na jedan novi način, koji će kasnije biti više puta primenjivan. Dok je na semaforu u Ulici Carice Milice, na Zelenom vencu, u svom "jaguaru", čekao "zeleno", sa strane mu je prišao "fiat" i kroz otvoren prozor suvozača odjeknuo je rafal iz "kalašnjikova"... I Bojan i njegov drug Kepa, koji se sasvim slučajno zadesio u kolima, bili su na licu mesta mrtvi...
Nedugo posle ubistva, na lice mesta stigao je Bojanov otac Vlasta Petrović, i ono što su policajci na uviĂ°aju čuli i videli, prosto ih je zapanjilo:
– Govorio sam ti, pička ti materina, ali ti nisi slušao, nisam imao kome da pričam. Kad si tvrdoglav, tako ti i treba. Prepun besa i očaja, gotovo da je na sav glas vikao Vlasta Petrović i ne prilazeći kolima u kojima je još bio njegov mrtav sin.
Posle nekog vremena, pojavio se i Zoran Ĺ ijan, s kim se Bojan te večeri sreo u "Stupici", srdačno pozdravio i kratko razgovarao! Nekolicini okupljenih iza trake i policijske kontrole, Ĺ ijan se obratio žurno prilazeći:
– Šta se desilo, ko je ubijen?
Ali, kad je video izrešetan "jaguar" i bez odgovora sve mu je bilo jasno. Samo je onako više za sebe, sa neskrivenim iznenaĂ°enjem, progovorio:
– Bojan?!?
Neko vreme je nemo zurio u automobil i tela ubijenih, a zatim ćutke, bez ijedne reči, u pratnji druga, otišao. Okupljeni policajci su ga odmah prepoznali. I oni, bez ikakvog komentara ili obraćanja posmatrali su kako odlazi...
Nikome ništa nije bilo jasno, pa ni reakcija oca u jednom tako teškom trenutku. Vlasta je očigledno mnogo više znao, nego što je to pokazivao, i zbog toga ni pred policijom nije krio bes i očaj!
Kao da je sve bilo "sazrelo" da se nešto ovako desi Bojanu. U ekipi koja je poslednjih nekoliko meseci bila stalno uz njega, izgleda da se bio uvukao neki samrtni crv sumnje. Paranoja, ali ona, ipak, s razlogom, postala je njihova noćna mora. Nekima zbog straha od onih koji su mogli nauditi Bojanu, a nekima i zbog njega samog!
– Pa svi njegovi prijatelji su mrtvi, samo je on živ! – mnogi su tada komentarisali, smatrajući da Bojan i u sebi nosi zlu kob smrti.
Spominjalo se da je jedan momak iz te ekipe nestao, da je možda i ubijen, a da je u tome udela imao i Bojan!
Za razliku od sličnih sahrana u Beogradu, ova nije bila posebno pompezna. Pre sahrane, u kuću Petrovića su dolazili mnogi, izjavljivali saučešće i odlazili. Mnogi se na sahrani nisu ni pojavili. Bilo je jasno da ga nisu ni voleli u gradu. I oni koji su ga pozdravljali, bilo je to više licemerstvo ili prikriveno strahopoštovanje, daleko od neke iskrenosti ili srdačnosti...
Otac Vlasta, bled, ćutljiv kao i uvek, ni sa prijateljima nije previše razgovarao... Pa, ipak, tada je rekao:
– Jedino što je hteo i želeo da se zna i javno objavi, ako mu se bilo šta desi, jeste, da je on ubio Voju Amerikanca!?!
To je jedino što je Bojan Petrović ostavio u amanet! Poslednja želja – kad već bude bio mrtav!
Posle njegovog ubistva, u novinama se pojavilo kako je ubijen glavni beogradski narko bos, kako je to jedan od poslednjih obračuna u podzemlju i mnogo toga još... Otac Vlasta najbolje je sam znao da njegov sin ni jednog trenutka nije bio svetac, niti neki čistunac, ali su ga boleli oni natpisi i one priče koje su njegovog sina posmrtno promovisale u nekog narko bosa, što, istina, i nije bilo tačno...
– Smeta mi, što sada, kada je on mrtav, pišu sve i svašta, pa i to da je bio neki narko bos, što zaista nema blage veze sa istinom – jadao se. – Ipak, on to nije zaslužio i da je to zaista bio ja bih to prvi morao znati! Pa, on čestito nije ni imao para i mislim da ga je to i sputavalo da ode negde u inostranstvo, jer bi mu možda to i na neki način produžilo život. Sve ostalo su same laži i izmišljotine, koje ne znam kome i čemu sada služe?
Ă�injenica je da Bojan Petrović nije bio nikakav narko bos, ali je, isto tako, istina da njemu, kao ni mnogim beogradskim mladićima sa ulice, nije uopšte bila strana droga i posao oko nje... Bojan je jedno vreme trgovao drogom, ali su to bile male količine, a ne neki razgranati posao kako se posle pisalo o njemu. Odavno je prestao s tim, mnogo pre nego što su ga ubili... On je imao neke svoje poslovne kombinacije, kao i izdavanje lokala u zakup, od čega je i živeo. Imao je i neke uticajne prijatelje, s kojima je radio i dobro zaraĂ°ivao! Ali, sujeta onih koji su ga se na neki način, i pored tobožnjeg prijateljstva, skriveno plašili, sve je nadjačala i vrlo je moguće da su mu baš oni i došli glave!
Šonda je u Nemačkoj, gde se sklonio posle Bojanove smrti, ubijen i njegov otac Vlasta Petrović!

Smrt poslednjih vitezova ulice

U svakom slučaju, 1998. nije bila ništa manje stravična nego sve prethodne godine, kada su u pitanju obračuni i likvidacije na asfaltu, već isuviše krvlju natopljenom! Maja te godine, na sličan način likvidiran je još jedan velikan beogradske kaldrme, Jusa Bulić, poslednji preostali iz nekada čuvenog trougla Ljuba–Æenta–Jusa! Ubijen je na Novom Beogradu, ispred kafića roĂ°enog brata. Ono što se tada odigralo, pomalo je ličilo na nešto neverovatno i do tada neviĂ°eno u likvidacijama:
Posle krvavog pira u kome su ubijeni Jusa, njegov telohranitelj i jedan prijatelj, na očigled brojnih svedoka koji su bili unutra u kafiću, ubica, sa automatskim oružjem u rukama...
– Kao da je za trenutak zastao, sasvim hladno pogledao ka nama koji smo se nalazili unutra u kafiću Jusinog brata Muke, kao da se za trenutak dvoumio da li da svoj krvavi pir nastavi ulaskom unutra, a onda je nestao... – govorio je jedan od prisutnih u kafiću. – Sve je trajalo samo nekoliko sekundi, a meni se činilo kao večnost! Koliko je u tom trenutku kod tog nepoznatog čoveka bilo smelosti, drskosti i hrabrosti, da je prosto neverovatno...
Jusa je u beogradskim krugovima važio za najopreznijeg, onoga ko je sa sobom vodio najbrojnije obezbeĂ°enje i koji baš ništa nije prepuštao slučaju. Smatrali su ga veoma hrabrim, ali i beskrupuloznim kad su u pitanju njegovi poslovi. Godinama ga niko uveče nigde nije viĂ°ao. Poslednjih nekoliko godina svoj život je posvetio kockarnicama i fudbalu. Zato su mnogi u tim poslovima potražili razloge njegove likvidacije! Neki su tvrdili da ga je možda stigla osveta za neke ranije dogaĂ°aje iz inostranstva, ali niko ni do danas nije mogao sa sigurnošću da potvrdi zbog čega je ubijen Jusa Bulić?
Tog leta, 1998. godine, ubijen je u Beogradu i Darko Ašanin. Posle izlaska iz zatvora i konačnog zatvaranja istrage, Darko se posvetio privatnim poslovima svoje firme i staklare u Krnješevcima, nadomak Beograda. Strastveni kockar, sportista, nekada velika nada jugoslovenskog boksa, boem, patriota do poslednjeg dana života, Darko je sve bio samo ne kriminalac, ali je oduvek svrstavan u svet podzemlja i stalno ga je pratila harizma opasnog i neugodnog čoveka... Takav je uostalom bio i u ringu! Dosledan i uporan, novac i moć ga ni za dlaku nisu izmenili. Ostao je do poslednjeg trenutka patriota, uvek spreman da se stavi u službu svoga naroda. To je radio u mladosti, na to je bio spreman i u poznijim godinama.
Tog leta je imao ideju da opet nešto učini za svoj grad:
– Hoću da organizujem u Beogradu jedan egzibicioni meč protiv nemačkog šampiona, Henrija Maskea, koji će doći na taj meč, zbog mene i ovog naroda! – govorio je Darko prijateljima. – A, ako ne bude junaka da mi izaĂ°e na megdan, onda ću to sam uraditi!? Zašto da ne, samo da se spremim, da nabacim kondiciju, ja nisam zaboravio ono što se nikada ne zaboravlja?!
Ko zna možda bi tu svoju ideju i realizovao, meĂ°utim, smrt ga je zaustavila, kao i mnoge ranije. Bilo je i onih koji su smatrali da se stvari polagano stišavaju i da nam uskoro predstoji mirniji period. Ali, bili su u velikoj zabludi. Likvidacije i "sačekuše", koje po pravilu uvek ostaju misteriozne do kraja – nisu napustile zauvek grad kakav je Beograd.
Mada u Surčinu ima mnogo onih koji u Beogradu uživaju neskriveni respekt i poštovanje, na glavnom udaru je bio njihov najpoznatiji član, poznati sportista, kik bokser, hrabar i odvažan, atletske graĂ°e... Naravno, reč je o Zoranu Ĺ ijanu, momku oko koga su odavno bila podeljena mišljenja. Dok su ga jedni smatrali vrhunskim sportistom i korektnim čovekom – drugi su tvrdili suprotno. Njegova ogromna kuća, sa bazenom u dvorištu, na samom kraju naselja, mnogima je bila tema za razne priče: kako kuća unutra u podrumu ima zatvor, kako hapse, muče i zatvaraju ljude i mnogo toga još. Naravno, to ništa nije bilo tačno i to su bila samo preterivanja zlonamernika... Ali, tokom racije, u kući Ĺ ijana, pronaĂ°eno je oružje bez dozvole, pištolji i puška, municija i odreĂ°ena suma keša u devizama...
Njegova harizma, plašila je mnoge, a njegovi prijatelji tvrde da se kretao i bez oružja. Toga novembra uveče, kao mnogo puta ranije, bio je u klubu "Stupica". Na istom mestu u kome je poslednji put živog video Bojana. I pričao s njim na mestu, sa koga je otišao u smrt i Goran Vuković... Ubistvo Ĺ ijana napravilo je pravu pometnju, ne samo u gradu, nego i u njegovom komšiluku. Svi su bili zbunjeni i šokirani. Nekad najjedinstveniji klan u gradu nije imao odgovor – ko je – a posebno – zbog čega ubio Ĺ ijana?! Neko je šapatom upirao prst u Skoleta – kao on je to uradio?! Da li je Ĺ ijanovo ubistvo trebalo da unese pometnju i baci sumnju na druge ljude u nekim kasnijim dogaĂ°ajima?!
Kažu – nekima se zamerio. Ako jeste, kako to onda samo on nije znao, jer se sigurno ne bi tako slobodno kretao po gradu. Znao je Ĺ ijan dobro kako su mnogi završili na asfaltu... Svojim očima je gledao ubijenog Bojana Petrovića. Pa, ipak, ni on nije uspeo da se izvuče! Vreme novih krvavih obračuna kao da je najavila Ĺ ijanova smrt krajem 1999.
Ako su mnoga ubistva na beogradskom asfaltu izazivala ogromnu pažnju javnosti, ono što se desilo 15. januara 2000. godine, prevazišlo je sva očekivanja. Tog popodneva, u beogradskom hotelu "Interkontinental", ubijen je Ĺ˝eljko Ražnatović Arkan!!!
Kako je Ĺ˝eljko izuzetno držao do starih srpskih običaja, tako je čaršija posebno pratila i pitala se ko i gde sedi na njegovoj slavi. Ĺ to bliže domaćinu, onom ko slavi to se, po srpskim običajima, smatra da je važniji gost! Tako je čaršija preko noći saznala da je na Ĺ˝eljkovoj slavi s jedne strane do njega sedeo Zoran Uskoković – Skole! Mladić sa Miljakovca, koji je dugo tavorio u ovom gradu sa svojom ekipom, ali se nikada ranije nije previše eksponirao i previše zaokupljao pažnju javnosti. Ali, onoga trenutka kada je počelo druženje, a, po nekim mišljenjima, i poslovni odnos sa Arkanom naglo mu je skočio i "gradski rejting". Posle slave, kad su mnogi čuli da je sedeo uz domaćina – taj imidž je samo još više rastao i, za vrlo kratko vreme, svrstao ga u red beogradskih momaka sa kojima nikako nije trebalo dolaziti u bilo kakav konflikt! Iako ne i previše mlad, Uskoković nije bio novo ime na beogradskom asfaltu, ali nikada nije dospeo u centar pažnje! Za njega se po prvi put čulo, posle pucnjave u jednom kafiću na Ceraku, kad je ubijen inspektor MUP-a Beograda. Skole je u tom dogaĂ°aju učestvovao i zbog njega odgovarao! Kasnije je njegovo ime bilo više vezano za obitavanje u nekim manje poznatim kockarnicama, nego što je spominjano povodom krupnijih dešavanja u gradu. Nesumnjivo je da je znao i umeo da pravi pare, da je držao neke lokale i da je dobro zaraĂ°ivao. Šod poznanstva i prijateljstva sa Arkanom, njegove akcije naglo skaču, a samim tim i trapavi imidž koji je dugo nosio sa sobom! Za kratko vreme, njegovo ime se u Beogradu izgovaralo sa strahopoštovanjem i prema njemu su se ljudi ophodili na poseban način... Ali, isto tako, mnogi su bili svedoci, kako se on sa posebnim pijetetom odnosio prema komandantu, kako ga je poštovao i na neki način voleo.
Skoletov dugogodišnji prijatelj, pajtos još iz mladalačkih dana, Zoran Davidović Æanda, takoĂ°e je za vrlo kratko vreme prevalio put od ne toliko poznatog beogradskog mladića – do imena koje se poštovalo u gradu. Opet, zahvaljujući činjenici da je naprečac osvojio simpatije Ĺ˝eljka Ražnatovića. S njim je viĂ°an u privatnim susretima, s njim je neretko sedeo u loži stadiona na Vračaru, dovoljno da ga mnogi vide i uvaže sa strahopoštovanjem! Onog trenutka kada je počeo da se zabavlja sa pevačicom Jelenom Karleušom, njegova slika je počela da kruži i po mnogim estradnim časopisima... O njemu se pisalo kao uspešnom poslovnom čoveku, koji zna da napravi pare. Poput Skoleta, i on se lako u gradu prepoznavao po luksuznim automobilima, dekorom koji su, uglavnom, koristili ljudi koji su hteli da i drugi primete i znaju da su bogati. Poput Skoleta, i njemu je Arkan ulio preko potrebnu moć, od koje su mnogi zazirali i sklanjali mu se s puta!

Sramota bi bilo da se Arkan bilo koga bojao

Da li je Arkan u tim trenucima bio svestan da je pojedincima dao i veći teret moći nego što su oni sami mogli da ponesu i nose – teško je sada reći, ali je isto tako tačno da su pojedinci iz njegovog bliskog okuženja veoma rano počeli da prave krupne planove za budućnost! Ali, za samostalnu budućnost, bez tutora ili mecena...
Na mnoge komentare svojih dugogodišnjih, iskrenih i pravih prijatelja – da malo više povede računa o sebi – pomalo prepotentno Arkan bi odgovarao:
– Ovo su sve miševi, i niko od njih nije sposoban ni da mi pogleda u oči, a kamoli da bilo šta učini?!
Akcija likvidacije Ĺ˝eljka Ražnatovića Arkana, prema nekim podacima, brižljivo je pripremana nekoliko meseci. Tačnije, četiri meseca se čekao pogodan momenat za napad! Za to vreme mnogo puta je promenjen plan. Zaverenička grupa je brojala mnogo ljudi. Prvo, oni koji su pošto-poto želeli da Arkan bude ubijen, donatori i finansijeri akcije, pa oni koji su svesno ušli u samu akciju realizacije paklenog plana! Obećana je i pozamašna suma: od nekoliko miliona maraka!
Svako je imao i svoj razlog za akciju. Jedni da se reše "nezgodnog" čoveka u svetu biznisa, drugi iz straha za svoju ličnu bezbednost i oni koji su u sve to ušli zbog novca i zadovoljenja, samo njima znane, lične sujete i mržnje koju su godinama prikriveno gajili prema Arkanu.
Prvobitno je bila ideja da se napravi zaseda na izlasku sa stadiona "Obilića",u Gospodara Vučića, pa su odustali, zatim se razmišljalo da klopku postave kod sedišta stranke, u ulici Ljutice Bogdana... Na tajnim sastancima, bilo je i takvih predloga da se direktno, sa dugim cevima upadne u kuću i ako treba svi pobiju?!? Toliko je mržnja i spremnost na akciju – bila jaka...
U meĂ°uvremenu, da bi bili što sigurniji da će njihov plan uspeti, počeli su da prate mnoge ljude iz Arkanovog okruženja... Snimali su sve! Kako kretanje, tako i merili vreme u odlasku na uobičajena mesta. Neki su to i primećivali, viĂ°ajući na raznim mestima, u kratkim vremenskim razmacima, iste ljude?!
– Otkuda ti ovde, kad sam te samo pre nekoliko minuta video tamo... – bila su pitanja puna sumnje i slutnji koja su neki upućivali facama koje su poznavali...
– Ma slučajno, došao i ja ovde da nešto završim!? – neuverljivo je odgovarao zbunjeni mladić.
Sumnje su postojale. I crne slutnje. Iskusnim pojedincima ništa nije moglo da promakne. Očigledno više niko nije hteo, niti smeo da upozorava komandanta?!
U ovakvim akcijama jedna od najbitnijih stavki je hvatanje navika žrtve. Znali su vrlo dobro, da je Ĺ˝eljko od trenutka kada je bombardovan hotel "Jugoslavija" mnogo vremena provodio u "Interu". Uostalom, u ovaj hotel je prebačen i butik njegove supruge... Tamo se, neretko, viĂ°ao sa prijateljima i provodio dosta slobodnog vremena. Njihovoj odluci da se napadne baš u ovom hotelu doprinele su i neke druge okolnosti. Hotel kakav je "Interkontinental" ima svoje obezbeĂ°enje i kamere koje sve prate! Kontrola na ulasku u hotel je takoĂ°e bila rigorozna. Ali, posle nekoliko incidenata i verbalnih duela pojedinih mladića sa obezbeĂ°enjem hotela, kao da je kontrola popustila. Kamere više nisu tako revnosno snimale ko ulazi, a ko izlazi iz hotela, kao i sama dešavanja u ovom objektu. Tako je ubicama bio samo olakšan posao. To je doprinelo definitivnoj odluci da akciju izvedu baš tu, a ne na nekom drugom mestu!
Ništa nije slutilo nesreću. Ĺ˝eljko tog dana nije ni planirao da bilo gde ide. Pa, ipak, iz samo njemu znanih razloga, krenuo je sa suprugom u "Interkontinental". Prema nekim informacijama, na stadionu je trenutno nestalo struje, na kratko, što je samo ubrzalo njegovu odluku da skoknu do "Intera"! Hteli su sami da krenu, ali je u poslednjem trenutku s njima pošao i mladić koji je uglavnom čuvao džip, kada bi Arkan bilo gde išao, da ne pukne bruka da mu je neko ukrao auto.
U holu je bilo slučajnih prolaznika i gostiju... Ceca je otišla do svog butika. Momak iz obezbeĂ°enja, iako je to na neki način bilo pravilo, nije ostao ispred hotela, pored džipa, već je ušao unutra i seo u kafić sa jednim prijateljom iz hotelskog obezbeĂ°enja...
U jednom trenutku, Arkanu prilazi dobro poznato lice dok su sedeli... Pozdravlja se. Ljubi se s njim i zatim mu govori:
– Komandante, da vidite, kakav auto imam za vas, pravo čudo! Evo, ovde je na parkingu, da pogledate, vozim ga i oduševljen sam, pravo čudovište...

Ĺ ta se stvarno desilo u hotelu "Interkontinental"

Arkan ga je prostrelio pogledom i onda brzo odgovorio:
– Nemam ja toliko para da bih vozio polovan auto, pa neću ni da ga gledam!
Prvi plan, da se izvede napolje i da se napadne na parkingu ispred, time je propao. Da li je Arkan samo njemu znanim instinktom to prozreo, ili ne, tek je ostao unutra udobno zavaljen u fotelju separea u holu. Mirno je nastavio razgovor sa Mandom i njegovim drugom.
I dalje je sve izgledalo mirno i opušteno. Na prvi pogled ništa sumnjivo. Iako se po hotelu vrzmalo dosta ljudi,

Dodaj komentar

Registruj se na Dernek i daj komentar na blog ili napiši svoj blog

Registracija